Tip 1 šećerne bolesti, ranije poznat kao onaj koji zavisi od dobijanja insulina da bi se održao život, najčešće se javlje u dečjem ili mlađem dobu, ređe do tridesete godine života. Uzrok je oštećenje beta ćelija pankreasa koje proizvode insulin. Te ćelije prema sadašnjim saznanjima i mogućnostima ne mogu da se oporave i šećerna bolest će trajati celog života.
Tip 2 šećerne bolesti se mnogo ređe javlje u dece ali se u poslednje vreme taj broj povećava u svetu. Za lečenje ovog tipa, najčešće nije neophodan insulin već tablete. Najčešće obolevaju osobe starije od 35 godina, posebno u dobu života od 45 do 65 godina. Bolest takođe traje celog života. Ovaj tip šećerne bolesti je u ogromnom porastu svuda u svetu i računa se da ih danas ima oko 200 000 000.

Tip 1 i tip 2 šećerne bolesti su bolesti poremećaja metabolizma tj prometa materija neophodnih organizmu i nisu zarazne. Ne prenose se preko kontakta sa bolesnicima od šećerne bolesti.

Iako je sasvim moguće uspešno lečiti i tip 1 i tip 2 dijabetesa, oba tipa mogu da izazovu teška oštećenja zdravlja u budućem životu dijabetičara koji nije uspešno lečen. U oba tipa postoji rizik za oštećenje očiju, bubrega i stopala kako vreme odmiče. Međutim, rizik za pojavu ovih komplikacija može značajno da se smanji ako se postigne dobra kontrola šećera u krvi.

Fizička aktivnost, umerena,kontrolisana i svakodnevna važna je i dokazano uspešna u prevenciji (sprečavanju pojave) tipa 2 i kardiovaskularnih komplikacija dijabetesa.Takođe, ona je jedan od 3 najvažnija terapijska činioca, uz dijetu i primenu lekova, u kontroli krvnog šećera, krvnog pritiska i povećanih lipida(masnoća) u krvi dijabetičara sa tipom 2 bolesti. U tipu l dijabetesa fizička aktivnost je takođe veoma korisna. Međutim, kako se ove osobe nalaze na insulinskoj terapiji one moraju biti posebno obučene i edukovane o prednostima i rizicima raznih oblika fizičke aktivnosti a sve to u cilju da se spreci pojava i/ili pogorsanje vec postojecih komplikacija dijabetesa. Poznato je da dugotrajna,višečasovna, fizička aktivnost koja se viđa naročito u dece moze da dovede do hipoglikemija (sniženja šećera u krvi) čije simptome i znake ovi dijabetičari dobro prepoznaju

Uzimanje manjih količina alkohola nema direktni uticaj na nivo šećera i insulina u krvi dijabetičara sa tipom 1 i 2 bolesti. Ipak, ako se alkohol unosi u većim količinama i na prazan stomak moze da dođe do pojave hipoglikemija, posebno kod dijabetičara koji uzimaju tablete preparata sulfonilureje (proveriti upustvo za upotrebu leka!) ali kod onih koji se nalaze na insulinskoj terapiji.

Med sadrži između 62 i 83% glikoze i voćnog šećera fruktoze kao i male količine običnog šećera-saharoze koji je sastavljen od glikoze i fruktoze. Prema tome, med sadrži upravo one ugljene hidrate koji se ne preporučuju za ishranu dijabetičara.

U preporukama za ishranu dijabetičara, prihvaćenim svuda u svetu nema podataka da se matični mleč, liofilizirani ili neliofilizirani, može koristiti u ishrani dijabetičara.

Med se može koristiti baš zbog napred opisanih osobina samo u slučajevima naglog pada šećera u krvi (hipoglikemije), u dijabetičara koji se leče insulinom ili tabletama raznih tipova sulfonilureje dok se to ne dešava pri upotrebi tableta metformina.

Osnovne laboratorijske analize u dijabetesu su određivanje glukoze u krvi, glukoziranog hemoglobina (HbA1C) i insulinemija.

Oralni glukoza tolerans test (oGTT)  se koristi takođe u dijagnostici dijabetesa i intolernacije glikoze.

Radi optimiziranja insulinske sekrecije i efikasnosti tri dana pre izvođenja testa ispitanik treba da bude na dijeti sa najmanje 150-200 g ugljenih hidrata dnevno i da ne jede noć pre testa (najmanje 8 sati). Test se izvodi tako, što se ispitaniku uzme glikemija ujutru našte, i da 75 grama glikoze rastvorenih u 300 ml vode, koj pacijent treba da popije u toku 5 minuta. Glikemija se uzima ponovo za 120 minuta.
Interpretacija testa:
Test se smatra normalnim ukoliko je glikemija našte do 7,0 a dva sata nakon opterećenja do 11,1 mmol/l. Poremećena toleranca se odnosi na vrednodti između normalnih i dijagnostičkih za dijabetes.
Lažno pozitivni rezultati se dobijaju kod osoba koje su pod infekcijom stresom, pod lekovima koji dovode do porasta glikemije (kontraceptivi, glikokortikoidi, tiroksin itd.)

Osnovne laboratorijske analize su : fT3, fT4 i TSH.

Savremena istraživanja poremećaja funkcije štitaste žlezde pokazala su da, tokom primene supstiticione terapije poput te koju uzimate, vrednosti tireostimulišućeg hormona (TSH) treba da budu u opsegu 2-2,5. Međutim, u praksi to baš i nije uvek tako jer vrednosti hormona TSH koje su idelane za određenu populaciju treba uraditi na osnovu populacionih studija, a one za našu zemlju nisu rađene. Istovremeno, kada laboratorija koristi referentnu vrednost gde je TSH opseg čak i do 7, ovo pravilo ne važi. U cilju postavljanja dijagnoze steriliteta para, potrebno je mnogo više analiza od samo praćenja nivoa TSH. Zapravo, neophodno je ispitavanje oba partnera.

Primena tzv. medicinske nutritivne terapije u korekciji poremećaja funkcije štitaste žlezde nije pokazala benefite u lečenju. Jedina preporuka u ishrani jeste konzumiranje adekvatnih količina voća i povrća, zbog sadržaja antioksidativnih materija koje mogu imati blagotvorno dejstvo, ali ne i terapijski efekat.